Ova priča počinje kao i sve moje – u nemilim devedesetim. I nema kraj, ali možda objasni zašto neću otići sa X poput mojih drugara koji ovih dana nestaju, jedan po jedan...
Sinoć sam gledala stari video zapis sa otvaranja izložbe mog tate, 1992. godine, u Salonu Muzeja Savremene Umetnosti u Beogradu. U jednom trenutku, tata mi prilazi sa strane i pomazi me po kosi, onako u prolazu, nežno i mekano, dok ja pričam sa grupom njegovih prijatelja umetnika. Iako se na video zapisu čuje samo žamor ljudi i sporadično smeh ili nečiji kašalj, ja se još uvek sećam o čemu sam tada sa njima pričala.
Završavala sam osmi razred osnovne škole i planirala prelaz u gimnaziju, a tatini prijatelju su me pitali šta želim da studiram. Kao iz topa, sigurno i samouvereno, odgovorila sam da za mene postoje samo dve mogućnosti:
„Književnost! Ili, možda, istoriju umetnosti.“
Škola mi je išla lako, prelako. Upisala sam opštu gimnaziju, XII Beogradsku, noću igrala, danju ređala dobre ocene.
Zemlja nam se raspadala, krvavo.
Mi smo preživljavali, nekako.
Najlepši momenti tokom gimnazije su mi bili pismeni zadaci iz srpskog jezika. Uživala sam dok sam ih pisala, ali još mnogo više sam uživala na onom času kada profesor Zoran Mitić donese nazad ocenjene radove. Znala sam da ću uvek dobiti peticu, ali nešto drugo mi je bilo važnije: svaki put, nakon što bi podelio sve vežbanke, profesor Mitić bi me prozvao da sednem ispred celog odeljenja, i pročitam svoj sastav. Umela sam da se ponašam na bini, igrala sam po diskotekama i koncertima. Ali ta bina koju mi je profesor Mitić davao je bila najlepša koju sam ikada mogla da dobijem. Moja scena, za moje reči. I uvek je bila glasna tišina, prosto neprirodna. Moji predivni drugari iz gimnazije su uživali u tom trenutku sa mnom. I svaki obogatili.
Godine su prolazile, zemlja nam se i dalje raspadala, krv se nezaustavljivo prolivala. Živeli smo, nekako, pregaženi i poniženi.
Moja mama je imala jednu želju za mene, njenu ćerku jedinicu. Samo jednu želju: da studiram nešto što ima veze sa naukom ili tehnikom i odem iz zemlje, na zapad. A meni je učenje i dalje bilo lako, prelako. A pisanje, velika ljubav.
„Uvek možeš da pišeš, ne moraš to da studiraš“, govorila je mama.
„Spasi se, idi na zapad“, želela je.
A volela je da čita sve što ja napišem.
U četvrtoj, poslednjoj godini gimnazije, učili smo biohemiju. Nastavnik hemije je bio izuzetan, veliki ljubitelj Dostojevskog i umeo je poetski da priča o DNK, proteinima, reakcijama života. I zavolela sam tu biohemiju, a posebno obradovala mamu: studiraću nešto što je nauka, što je konkretno, i što me iskreno zanima.
Na jednom od poslednjih časova srpskog, baš pre mature, profesor Mitić nas je sve pitao da redom kažemo koji fakultet upisujemo. Slušao je, klimao glavom, pravio šale. Ponekad okrenuo dnevnik da pogleda ocene nekog od učenika koji je imao egzotičnu želju za studije. Kada sam ja rekla da ću upisati Katedru za biohemiju na PMF, ništa nije rekao. Samo me je gledao nekoliko trenutaka i prozvao mog suseda. Ali me je pozvao kod sebe čim je zazvonilo.
„Ne znam kako ti ide hemija, ali znam da si dobra u svemu. Verujem da ćeš biti dobar naučnik. Ali ono u šta sam siguran, to je da si ti pisac. Već sada. I nadao sam se da ćeš krenuti tim putem...“
„Ali, ja mogu uvek da pišem...“ dodala sam, verovatno ubeđujući sebe, a ne njega.
Klimnuo je glavom i osmehnuo se blago.
Biohemija je zaista poezija života, i mnogo je volim. Odvela me je do Rusije, da bih preko Moskve stigla do moje nove kuće – do Minhena. Nauka mi je podarila znanje, omogućila pobede i lep život. Moja mama nije niti jednog trenutka zažalila da joj je ćerka jedinica otišla iz zemlje; bila je presrećna.
Dvadeset godina života na stranim jezicima (dva uporedo) ostavlja traga. Počela sam da čitam romane na nemačkom i engleskom, čak i da zapisujem svoje misli na ova dva jezika. Moj lični dnevnik je uvek ostao na srpskom ali moje prave pisane priče: sve ređe. Dar sam izgubila, mislila sam. Da mogu uvek da pišem je bila naivna misao, ideja, mladalački san. I to je ok, mislila sam.
Odmah nakon što je Rusija napala Ukajinu, zapratila sam prvu osobu na „srpskom“ tviteru. Još znam ko je to bio, još uvek se pratimo i čitamo. Do tada, ova mreža mi je služila za informisanje iz Nemačke i sveta, i pratila sam samo Nemce, političare i novinare. Nisam gledala srpski TV, nikada u Nemačkoj, nisam čitala srpske novine niti pratila politiku. Nisam glasala niti se oglašavala. Ali u toj situaciji, na početku novog rata između Slovena, u našoj Evropi, osetila sam da moram da čujem šta ljudi u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji misle. I kako se osećaju. Neka strepnja se uvukla u mene, strahovi devedesetih, zbog kojih sam napustila zemlju, su se vratili.
I polako, uz poznanstva, otvaranje, ohrabrenja i inspiracije koje sam na Tviteru doživela, ja sam, malo po malo, počela ponovo da se otvaram i pišem. Bio je to trenutak u mom životu kada su reči i same izvirale, jer tužne, teške stvari su mi se dešavale. Tviter i pisanje su došli u moj život baš kada mi je to bilo potrebno.
Ove godine sam izdala svoj prvi roman. Dečija knjiga je sledila. Jedna moja priča je u pripremi za objavljivanje u lepom Zborniku.
A ja i dalje pišem. Sve reči su se vratile. Sada znam, nisu one ni nestajale, samo su, prikrivene, čekale svoj trenutak.
Ja sam pisac. Još bolje: spisateljica.
Ali.
Moja tata je preminuo, pre nego što je i saznao da sam se drugim putem uputila.
Moja baka nas je pre skoro četiri godine napustila, nije moj roman doživela. Zato roman i jeste o njoj. I za nju. Možda tako: zna.
Moja mama boluje od Alzhajmera, ne razume da je knjiga koju sam joj pokazala i dala – moja. Ne zna da je bila u pravu, i da ja mogu uvek da pišem.
Moja ćerka i suprug ne znaju srpski dovoljno da osete moje reči.
Možda sam upravo zbog svega toga pre promocije mog romana pokušala da nađem profesora Mitića i pozovem ga na promociju. Da vidi da sam pisac i da me čuje kako ponovo, sedeći ispred svih, o svojim rečima pričam. Ali, saznala sam da je preminuo. Eto, nije ni on nikada saznao.
Ali, vi, moji tviter prijatelji, vi znate. I nekoliko vas je bilo na mojoj promociji. Čitali ste moje knjige, čitate me ovde. Zato pišem na tviteru. I ostajem.
Vi me razumete.
Vi ste moje okrilje.
I svi ste mi dragi.
Hvala vam na svemu.
----
Fotografija: Salon Muzeja Savremene Umetnosti u Beogradu, Izložba „Slike objekti“ mog tate, Miroslava Mikija Đorđevića. Otvaranje, mart 1992.
On i ja, ispred njegove slike: Zaštita pod okriljem II (1992. akrilik / platno / koplje 150 cm, bronza, mesing)
