*KRATKA PRIČA ODOBRENA OD REDAKCIJE KREATIVNE RADIONICE BALKAN I UVRŠTENA U „ZBORNIK MEDITACIJA“
Ispovest prva
Život u Bavarskoj je siguran, predvidiv, bezbedan, i upravo zbog toga ponekad jednoličan. Za nas koji smo navikli da se snalazimo i improvizujemo, uporno praćenje svakakvih pravila, čak i onih nelogičnih, suvišnih, ume da crpi energiju. Da smara. I šta mi, Balkanci, tada radimo? Prkosimo. Evo zašto. I kako.
Menja nas život u tuđini, formira i oblikuje. Pretapa nas u nekakve drugačije kalupe, i iako srž ostaje ista, čvrsta, razlivamo se tečno i nepogrešivo. Ali materijal od koga smo sačinjeni kao da u svojim atomima nosi usađen otpor ka potpunom, apsolutnom stapanju sa okolinom, i tako uvek ostane manji ili veći jaz koji se usadi u naše nove elemente.
Kod mene je taj rascep gotovo neprimetan, nekada ga ni sama ne osećam. Da, umem ja da budem veća Nemica i od samih Nemaca. Ali ima trenutaka kada je iskakanje iz tih novih, udobnih kalupa moj čin besa, inata, ili hira, kako bih sebi dokazala da i dalje postojim i u onom izvornom obliku.
I ne pričam ja o onome kada na srpskom u vrisku opsujem biciklistu u punoj opremi, koji me skoro pokupi sa ivice biciklističke staze – to radim svesno, da ga trgnem i uplašim. Uvek se okrenu, naše grube psovke su dobra pretnja. Ili kada se neko trudi da me na prikriven način obruka, onako švapski. Poput one mame na školskoj proslavi koja mi se žalila da je neki Jugo na prijemu kod njenih prijatelja pojeo s roštilja i šnicle koje nije sam doneo, na šta je dobila moje „Ma idi bre u ...”. E, ja tada iz inata potvrdim sve one predrasude.
Ne, ja pričam o malim napadima prkosa, nekakvog haosa, koji nisu ničim izazvani, a koji su sve češći. Ne znam, možda se kriza srednjih godina kod nas gastarbajterki ispoljava na ovaj čudnovat način.
Evo baš jutros, dok sam bacala đubre, nisam raščlanila kartonsku kutiju na sastavne delove. Samo sam sklonila svoje ime i adresu (klasično prikrivanje dokaza), a karton onako ceo, u komadu, drsko položila na vrh kante za papir. Ili za vikend, ne samo da sam bacala staklo u specijalne kontejnere u mom kraju kada se ne sme (zbog praska i buke zabranjeno je uveče i nedeljom), nego sam i ubacila braon praznu flašu maslinovog ulja u kontejner za zeleno staklo! I to nije bila greška, već potpuno odbacivanje racionalnosti.
Nažalost, priznajem, ne završe se sve moje avanture slavno.
Prošle nedelje, vraćajući se sa redovne lekarske kontrole, mirnim delom Minhena, čije su ulice uokvirene teškim drvećem, zakoračila sam preko poširoke ulice iako je semafor pokazivao crveno svetlo. To da je ulica delovala pusto nikako ne umanjuje moju smelost! I dok sam tako gazila kao pravi buntovnik, devojčica sa zlatnim kikicama u šarenoj haljini i belim dokolenicama odjednom se stvorila na suprotnoj strani ulice, držeći svog tatu za ruku. Pritisla je dugme na semaforu i dok su oboje uredno čekali na zeleno za pešake, osećala sam kako me pomno posmatraju. Elem, već sam stigla do pola ulice, napad je počeo, povratka nema. Teatralno sam podigla ruku, pogledala na sat, bradu zabrinuto zabacila uvis – kao da sam u velikoj žurbi. Moje štikle su sve oštrije klepetale po asfaltu, pojačavajući sramnu scenu, ali sva moja gluma ovu opasnicu s kikicama nije ubedila. Kada sam bila samo dva koraka od nje, progovorila je ne skidajući svoje krupne oči s mene:
„Tata, zašto ova žena hoda preko ulice kada je crveno?”
„Ne znam, ali mi to nećemo da radimo! To nije lepo i to je zabranjeno!”, prekorno je odgovorio a u istom trenutku semafor je počeo da ispušta piskav zvuk koji je najavljivao zeleno svetlo.
Ne znaju odakle sam, pomislila sam odahnuvši. Zar da brukam celu naciju?
Postiđena, našla sam se posle samo nekoliko koraka već na sledećoj raskrsnici. Iako ni ova nije bila prometna, zastala sam ispred pešačkog prelaza. Poražena sam, na delu uhvaćena. Dosta je bilo avanture za danas. Čekam zeleno.
Ali neka se niko ne usudi da kaže da mi gastarbajteri nismo hrabri!
Ispovest druga
Ima situacija kada mi s brdovitog Balkana delujemo Nemcima neobično, čak i nekako egzotično.
Nije to samo kada se plašimo promaje, uhvatimo se u kolo, pljujemo po bebama (puj, puj), švercujemo antibiotike bez recepta, dodajemo kečap na svakakvu hranu ili ostavimo upaljen televizor dok s komšijama ili prijateljima pijemo kafu. Da ne pričam o tome da se trgnu na svaki naš razgovor, jer su ubeđeni da se svađamo i da samo što se nismo poubijali. Ili da sami dobiju želju da nam presude po kratkom postupku kada se uveče najedemo belog luka a ujutru dođemo u kancelariju.
Ipak, navikli su se na nas, dragi naši domaćini, ima nas dosta, a i oni nemaju izbora. Jer – mi ostajemo.
A i mi gastarbajteri smo se naučili na njih: lako je složiti se s Nemcima, nisu oni zahtevni ako ste spremni da pratite pravila (ili ste dobri u uklanjanju dokaza, kao ja!).
Ipak, postoji jedna stvar, jedna vrlo ozbiljna stvar, koju ja Nemcima ne mogu da oprostim. Nikada, pa čak tri života ovde da provedem. Odbijam, ne prihvatam i suprotstavljam se svom svojom gastarbajterskom snagom.
Objasniću vam na primeru o čemu se radi.
Sigurno znate legendarni film „Kazablanka”. Hemfri Bogart sedi s pićem u ruci, udara o sto i u očaju naređuje Semu da svira pesmu koja ga podseća na Ilsu. I to je trenutak kada svi zaustavimo dah i načuljimo uši da čujemo možda najpoznatije reči svetske kinematografije i Hemfrijev glas kako izgovara (Achtung!):
„Spiel es!”
Hemfri Bogart kaže „Spiel es!” na čistom nemačkom i to nikome ne smeta!
Smejte mi se, grdite me, budite grubi – ali za mene je ovo skandal. Sinhronizacija mi diže pritisak već dvadeset i dve godine.
Naravno, u vreme „Netfliksa” možete da zaboravite da vaše komšije, prijatelji i kolege gledaju Denzela Vošingtona, Marlona Branda ili Belmonda dok neki drugorazredni nemački glumci imitiraju njihove glasove. Možete i da ignorišete kada vam kolega kaže:
„Dikaprio je odličan u filmu ’Vuk sa Volstrita’!”
Ali ja (zbog onih napada srpskog inata) ne mogu, i redovno odgovorim:
„Kako znaš kad ga nikada nisi ni čuo?!”
Ne, nisu me još ubedili da je gluma samo mimika.
Kada sam tek došla u Nemačku, filmovi su se gledali na DVD-jevima, ali nisu tada svi imali titlove. Po video-klubovima smo uporno tražili one koji imaju opciju gledanja na originalnom jeziku. Jedne zimske večeri, sa idejom da vikend provedemo uživajući u filmskom maratonu, moj najbolji drug Dušan i ja smo lutali video-klubom u komšiluku upravo tražeći takve filmove. Zatražili smo pomoć od mlade Nemice koja je tamo radila i vidno se dosađivala. Ispostavilo se da nas nije najbolje razumela.
„Tražimo filmove koji nisu sinhronizovani. Da li imate spisak DVD-jeva koji imaju opcije biranja jezika?”, upitala sam.
Radnica kratke, oštro podšišane braon kose gledala nas je kroz trepavice, namrštenih obrva i nabranog nosa i upitala:
„Nesinhronizovani... A, mislite na filmove za odrasle? Tamo su”, pokazala je ka vratima zasebne prostorije i neprimetno namignula.
„Ne, ne”, skoro sam vrisnula, „tražimo obične filmove, trilere, koje možemo da gledamo na originalnom jeziku.”
„Kako to mislite?!”
„Pa ako je japanski film, želim da čujem kako pričaju japanski”, objasnio je Dušan.
„Ooo, pa vi znate japanski?!”, upitala je ona, sada oduševljeno raširivši oči.
„Ma ne! Svejedno kojim jezikom u filmu pričaju, mi slušamo originalni jezik i stavimo titlove na engleskom. Ili nemačkom, svejedno”, odgovorili smo Dušan i ja, skoro u isti glas, na šta je ona u neverici uzviknula:
„Šta?! Vi ČITATE dok gledate film?!”
„Da”, potvrdila sam ja.
Mi u Srbiji čitamo dok gledamo film.
Ispovest treća
Pre mnogo godina policajac na pasoškoj kontroli minhenskog aerodroma pažljivo je pregledao moja dokumenta. Malo-malo bi me pogledao i nasmešio se. Kada je stigao do moje boravišne vize, na kojoj je pisalo da sam u Nemačkoj na doktoratu, policajac je misleći da mi deli kompliment izjavio sledeće:
„Vi ste doktorka, a iz Srbije? Pa da, jasno, Vi i ne izgledate kao neka čistačica.”
Kada je shvatio šta je rekao, od izvinjavanja nije imao vremena da mi objasni kako to izgleda jedna čistačica. Srpska čistačica.
Nisam ga prijavila, uvideo je svoju grešku čim me je uvredio. Čim je sve nas uvredio.
Ispovest četvrta
Odbijam da obeležavam stvari inicijalima.
Svaku ćerkinu olovku, gumicu, voćne jogurte ili sokove u frižideru na poslu, saksije ili mirišljave sveće u kancelariji. Opsednuti su obeležavanjem, ali su do sada naučili: sve neobeležene stvari pripadaju nekom Jugosu. Ili Turčinu.
Osetljivi su na ovu temu, ulažu energiju u očuvanje reda i discipline. A i švapski puding iz frižidera želi da zna čiji je.
Ne verujete mi?
Pre nekog vremena požalila mi se sada bivša koleginica:
„Moje ćerka se iselila iz kuće za vikend, iznajmila je stan sa svojim dečkom... Eto, ostadoh sama...”
„Oh, pa dobro, neka joj je sa srećom. A i tebi će biti super, videćeš, dobijaš novu slobodu…”, pokušala sam da je utešim, na šta me je ona prekinula:
„Ma da, tako je! Ubuduće bar neću morati da pazim čije mleko uzimam iz frižidera!”
Ispovest peta
Volim ih, moje domaćine.
Prijaju mi moji sada već stari kalupi. I oni su se meni prilagodili.
Onaj jaz je dobra stvar, neka ga. Olakšava mi vraćanje u prvobitni oblik, kad zatreba. Ili kad zagusti.
Ipak ja uvek ostajem – ja. Ona koja zapravo i jesam.
--
Talija Milošević
-----
Links: