Veče je bilo oktobarsko, studeno, baš kako treba da bude da bih se ispod ćebeta, uz čaj i knjigu, spokojno i mirno rastala od dana. Pustila sam Šumanove Dečije scene, da pojačam tišinu. Prigušila sam svetla, da moj kutak toplo zasija. I ušuškala se duboko u jastuke moje velike sofe, dopustivši sopstvenoj težini da nestane.
„E tako”, rekla sam sama sebi u pokušaju da prizovem taj mir koji sam tako predano pripremila.
Ali ne, nije dolazio. Nešto me je žuljalo, trljalo, toliko da sam morala da ostavim knjigu iz ruke, uspravim se, pogledam oko sebe i razmislim. Šta me to tako steže?
Naučila sam da taj trenutak, kada je oko mene praznina a ja ipak tonem, odmah presečem. Čim me okrzne trag neke mutne emocije, ja nju zgrabim. Jer što je pre dohvatim i opipam, lakše u toj magli razaznam oblik onoga šta me grebe.
Dok sam tako sedeći sebe preispitivala, odjednom sam emociju i čula.
Vetar je bio kriv.
U Minhenu retko duva. Skoro nikada. A te večeri, vetar se baš razljutio. Pod njegovim urlikom roletne su podrhtavale, skakutale i klepetale, a taj zvuk nikako se nije uklapao. Ne. Bio je to zvuk košave dok udara po prozorima moje sobe, u Kapijama Beograda. Dok zavija ulicama Zvezdare i raznosi lišće vijugajući između brežuljaka Olimpa, dok prelama drveće oko Konjarnika. Bio je to zvuk mog Beograda.
I emocija se tada svom svojom silinom razbila o pod, ispunivši prostor jasnoćom.
Nedostajali su mi ljudi sa kojima sam, ranije, slušala muziku košave. Boleo me je otisak njihove nežnosti dok hladan vetar po meni udara. Oluja je došla, samo da me na ljubav podseti.
Košava je suva i hladna, a meni je naterala i gorčinu u grlo. U trenu sam se setila da je ćerka tog dana, na moje veliko iznenaðenje, kupila (nemačke) čokoladne bananice.
„Taman!”, pomislila sam, zbacila ćebe sa sebe i otišla u kuhinju.
Zatekla sam ćerku kako seče avokado spremajući sebi sendvič.
„Zlato, gde su one bananice koje si kupila?“ upitala sam.
Ćerka je otvorila orman pored nje i pružila mi celu kutiju:
„Bitte schön”, nasmešila se nežno.
Gledajući u moju milu devojčicu, izvadila sam jednu bananicu, zagrizla je, i dok se čokolada topila na mom jeziku, naslonila sam se na zid iza mene.
Kada sam bila mala, i kada bi moja mama ili baka išle u prodavnicu i pitale me da li nešto želim, često bih rekla: čokoladnu bananicu. Nisam je uvek tražila: još kao devojčica sam umela da prepoznam kada ni za to nije bilo dovoljno.
Tako je rutina sa čokoladnim bananicama započela nekakav svoj život, dok su se naši trošili. Bananica je bila mala uteha, predah, dostupna i sitna, i uvek ista - dok se naš svet u ludilu devedesetih rušio. Čak i kada sam odrasla i odselila se u Nemačku donosile su mi mama i baka čokoladne bananice u Minhen. One prave, naše! Kada bih ja dolazila u Beograd, one bi mi spremile čitavu kutiju da me iznenade. I uvek su uspele.
Ali: lagala sam.
Mami i baki nikada nisam rekla da čokoladna bananica nije moj omiljeni slatkiš. Da je čak i ne volim nešto posebno već da sam tražila od njih da mi kupe samo ono što sam znala da one mogu.
„Zlato moje, znaš, ne volim ih baš... Ove čokoladne bananice“ rekla sam ćerki, tiho.
„Pa nemoj onda da ih jedeš“ odgovorila je ona, slegnuvši ramenima.
Vratila sam se mom kutku.
Ponovo sam zaronila pod ćebe, ovog puta, pokrivši se do brade. Knjigu sam ostavila da mi leži na grudima, da sačeka još koji trenutak. Progovorila sam, glasno:
„Aleksa, stopp Šuman. Spiel Balašević’.
I zatvorila sam oči. Tako bolje vidim prošlost dok košava kroz mene duva.
