Oduvek sam volela Rusiju kao ideju. Čitala sam ruske pisce, rado učila ruski jezik, volela balet. Imala sam svoju ideju o Rusiji, pomalo inspirisana ruskim bajkama. Čim mi se 2001. godine ukazala prilika da na poslednjoj godini Hemijskog fakulteta odem na projekat u Moskvu, rado sam prihvatila. Bila sam jedina koja je uopšte htela da prihvati projekat u Rusiji; moji prijatelji su se opredelili za Nemačku, ili za Argentinu. Za mene, provesti dva meseca na najvećem i najstarijem univerzitetu u Rusiji, Lomonosov univerzitetu (osnovan 1755. godine), i živeti u Moskvi, je zaista zvučalo kao ruska bajka. Mogućnost ostanka u Rusiji je bila moja nada.
Crveni trg - trg cele Rusije - sa crkvom Svetog Vasilija će uvek imati posebno mesto u mom srcu, i u mom sećanju. Bajkovito, veličanstveno i neponovljivo. Legende koje kažu da je Ivan Grozni oslepeo arhitektu koji je izgradio crkvu kako nikada ne bi postojala druga građevina poput nje, zvuče sasvim verovatno kada se nadjete ispred crkve.
Videla sam Lenjina, slikala sam se sa vojnicima u Kremlju, bila na baletu u Boljšoj teatru, navijala na utakmici Rusija – Jugoslavija (02.06.2001, stadion Lužnjiki, Moskva, bilo je 1:1).
Putovala sam do Sankt Peterburga i provela belu noć šetajući mostovima na Nevi. Bila sam u Ermitažu; i posetila sam grob Dostojevskog i Čajkovskog.
Ruske kolege sa fakulteta sam posećivala u njihovim dačama, gde smo svi zajedno recitovali ruske pesme i pili litre i litre votke. Stručno, nisam imala mogućnosti da doprinosim. Provela sam nekoliko dana u laboratorijama koje su bile u značajno lošijem stanju nego na mom fakultetu u Beogradu. Profesor i kolege iako stručni, bili su prilično rezignirani u njihovoj svakodnevici, i u startu su mi rekli da je bolje da provodim vreme u razgledanju Moskve i okoline. Možda su zato i započinjali i završavali svoje radne dane na fakultetu votkom.
Tokom mog boravka sam shvatila da je Rusija zemlja velikih ekstrema. Muškarci su blagi dok uručuju cveće i recituju pesme, ali su često surovi posle vodke. Crkve su dobro posećene, ali sam van crkve jedva upoznala vernika. Ljudi su živeli u strahu, ali nisu toga bili svesni. Stariji Rusi su mi pričali kako je Jugoslavija, posebno Srbija, bila zemlja nade za njih tokom hladnog rata, dok su nas moji vršnjaci Rusi mešali sa Slovacima i Slovencima. Tradicionalni fakultet koji je veličanstven spolja, ali se raspada iznutra. Sjajan centar Moskve i Sankt Peterburga nasuprot siromaštvu van užeg centra. Konačno, jednodnevni boravak u bolnici (uspela sam da dobijem ozbiljnu prehladu) i višečasovni boravak u policiji (prevodila sam za druga Nemca iz studentskog doma uhapšenog jer je bio glasan na ulici (!?)), koji su me naučili da je 50$ neophodno mito za bilo koji kontakt sa službenicima, ulili su mi dodatnu nesigurnost i strah u sistem i društvo ove zemlje.
Naučivši da Rusija nije „bolja i veća Srbija“, već da je socijalni, pravni i zdravstveni sitem još suroviji, da su ekstremi još izraženiji, vratila sam se u moju Srbiju. Za vreme boravka nisam osetila nikakve sličnosti u mentalitetu ruskog društva i u atmosferi življenja sa nama (koje itekako osećam u Grčkoj ili u Bugarskoj). Medjutim, naučila sam jednu neočekivanu stvar.
U studentskom domu sam bila okružena Nemcima, Francuzima i Holandjanima koji su takodje bili na kratkim projektima u Moskvi. To je bio moj prvi pravi kontakt sa zapadnjacima. Nepodnošljivo su bili opušteni i bezbrižni, i veoma srdačni prema meni. Par meseci posle Moskve, organizovali su okupljanje na Oktoberfestu u Minhenu. Za njih je to bio samo izlet, za mene je ovaj prvi boravak u zapadnoj Evropi značio niz prepreka. Moji prijatelji zapadnjaci su bili divni. Organizovali su mi vizu, našli smeštaj, i sve to o njihovom trošku. Ja sam platila samo autobus do Minhena.
Kratak, dvodnevni boravak u Minhenu tog oktobra 2001. je bio dovoljan da znam da ću baš ovaj grad uskori zvati svojim. Diplomirala sam nekoliko dana posle Oktoberfesta, već u decembru došla ponovo u Minhen na razgovor za doktorske studije, i konačno se preselila u Minhen u aprilu 2002.
U Minhenu sam našla sve što sam ikada tražila. Pravnu i socijalnu sigurnost, robustan zdravstveni sistem, stručnu satisfakciju i srdačnost prosvećenog naroda sa izraženim osećajem za evropsku kulturu (sem u periodu Oktoberfesta!).
Nekada, rešenje za ono što želimo je u skroz drugom smeru od onoga koji nam se čini iskonskim.
Moj put do zapada je vodio preko istoka.
Napomena:
Ne poričem da su iskustva različita. Svako od nas nađe svoj put i sigurna sam da je mnogo ljudi našlo sreću u divnoj Rusiji.