Gojaznost
Izuzetno me nerviraju moderne predrasude, nametnute savremenim načinom života, da su gojazne ili čak punije osobe lenje, neuspešne i nesrećne. Paradoksalno je da bogata društva ponekad teže ekstremnom odricanju i samooptimizaciji kao simbolu snage karaktera ili samodiscipline, što ljude koji se ne uklapaju u ovakav matriks ponašanja karakteriše kao: autsajdere. Duboko verujem da je to pogrešno. O estetici ne vredi diskutovati, to je individualna stvar - a meni veoma mršavi ljudi nikada i nisu bili privlačni. Takođe, estetika ima i kulturološku komponentu, i u delovima sveta punija (ženska) tela jesu ideal lepote. Ali pričala bih o socijalnom aspektu i marginalizaciji ljudi u našem delu sveta.
Gojaznost kod koje je “body mass index” (BMI) veći od 30 kg/m² jeste ozbiljna, hronična bolest. Ima genetičku komponentu, i stil života i stečene navike naravno igraju ulogu u njenom razvoju, ali ova bolest zavisi i od drugih faktora kao što su hormonski ili mentalni poremećaji, ili uticaj lekova, drugih oboljenja, stresa i nesanice. Gojaznost nosi sa sobom veći rizik od kardiovaskularnih bolesti, dijabetesa, bolesti disajnih puteva, raka itd., i neophodno je i ovu bolest, kao i svaku drugu, lečiti. Naučnici i WHO već pričaju o epidemiji/pandemiji gojaznosti, a najnoviji podaci pokazuju da u svetu umire više ljudi od posledica gojaznosti nego od gladi. Gojaznost je nesumnjivo veliki problem, posebno gojaznost kod mladih. Ali ljudi koji boluju od gojaznosti NISU problem. Kao ni oni koji boluju od raka, srčanih problema ili mentalnih oboljenja. Oni nisu krivi za to što im se dešava – jer, svi mi bolujemo od nečega. Ali gojaznost je vidljiva. Ljudima koji boluju od gojaznosti je potrebna naša podrška, saosećanje, a ne odbijanje i stigmatizacija. I sada dolazim do aspekta koji meni leži na srcu.
Mnogi od nas imaju višak kilograma, nemamo mi svi savršene proporcije. Moje nekada zgodno telo se drastično promenilo posle poređaja, i da, zasigurno imam nekoliko kilograma viška. Ali, znate šta? Baš me briga. Jer, kako da ja od nekih neestetskih ili problematičnih zona pravim problem, savetujem moderne dijete, disciplinujem sebe i odričem se hrane koju volim, pojačavajući društveni pitisak na one koji imaju mnogo veći problem od mene? Ili još gore, da time utičem na mlade devojke koje se izgladnjuju da bi zadovoljile ružne i nezdrave ideale drugog ekstrema – želje da budu „skinny“ iako to po prirodi nisu. Naravno, to ne znači da ne treba da se razgovara o sportu, o zdravoj ishrani i o životnim navikama. Ali treba imati meru i poštovanje, i boriti se protiv preterivanja, osuda i predrasuda. Verujte mi, gojazni ljudi znaju da su gojazni. Ne morate da im kažete. A i ne morate ni da primetite. Gledajte u čoveka koji je ispred vas.
Anoreksija
Zastrašujuća statistika je da U Nemačkoj svako peto dete između 11 i 17 godina pokazuje simptome poremećaja u ishrani.
Broj smrtnih slučajeva od anoreksije, bulimije i Binge Eating (patološka proždrljivost) se duplirao u Nemačkoj (2018 versus 2020).
Za Srbiju nalazim podatke da preko 10.000 devojaka pati od anoreksije.
Uzroci poremećaja ishrane su kompleksni; u razvoju patologije igraju važnu ulogu biološki i psihološki faktori, ali i sociokulturloski faktori, uključujići uticaj familije i okoline. Moderni ideali “lepote”, udaljavanje od savršenih dimenzija Rubensove žene, mogu da dodatno utiču na incidenciju i tok anoreksije.
Anoreksija je poznata od antičkih vremena, i povezuje se sa odredjenim ritualnim ili religioznim postovima. Prvi put se spominje kao dijagnoza 1873. godine (Anorexia nervosa= grčko-latinski, nervno uslovljen gubitak apetita).
Anoreksija je izuzetno opasno bolest i ima najveću (!) stopu smrtnosti od svih oboljenja mentalnog zdravlja. Za lečenje je potreban fizički oporavak (hospitalizacija kod težih oblika), ali je presudna psihoterapija.
Izvor: Statista 2023